Седите за кухињским столом, уморни после дугог дана и питате дете на српском: „Хоћеш још воде?“ Оно вас погледа, осмехне се и каже: „No, I’m good.“ У том тренутку вам се нешто у срцу стегне. Знате да вас разуме, знате да сте годинама причали с њим на српском, али речи које чујете као да припадају неком другом свету. Покушавате поново, нежно: „Молим те, кажи ми то на српском.“ Али дете не жели да говори српски, слеже раменима и одговара: „Али сви ме разумеју и овако…“ Трудите се да останете стрпљиви, објашњавате, а дете, с благим отпором, промрмља: „Али није ми лако… увек ме исправљаш, и све ми звучи чудно.“ У том тренутку, тишина у просторији постаје гласнија од било каквог одговора. Знате да то није само реч о води. Tо је разговор о припадности, о вези, о језику који као да клизи између прстију. И питате се, с тугом и дозом кривице – зашто моје дете не жели да говори свој матерњи језик?
Ова ситуација је данас уобичајена у многим породицама широм дијаспоре. Живот у иностранству доноси бројне лепоте и могућности, али и један тихи изазов – како сачувати свој језик у свету у коме он није потребан да би се преживело. У том свету, школа, вртић, телевизија, пријатељи, интернет , баш сви говоре неки други језик. Српски језик за децу из дијаспоре постаје језик “код куће”, често и језик “маме и тате”, али не и дечји језик. А кад нешто не припада детету, оно га природно одбацује. Многи родитељи осећају зебњу, тугу, а понекад и осећај кривице. Присећају се свог детињства, свог првог буквара, мириса школских књига, гласова својих бака и дека и пожеле да и њихово дете има тај исти осећај припадности. Али у стварности, дете живи на другом месту. За њега, српски није језик друштва, није “cool”, и што је најважније није неопходан. Зашто би се мучило са падежима, с меканим “љ” и “њ”, са чудним речима које не чује нигде осим кад мама тражи да поспреми собу?
И ту често почиње тензија. Родитељи, из најбоље намере, почињу да инсистирају. „Одговори ми на српском!“. „Није шоља, него чаша!“ – исправља тата. Понекад то прати и упоређивање: „Види Николу, он прича савршено, а и он је рођен овде.“ Дете осећа да се нешто од њега очекује, али не разуме зашто. И у том тренутку, језик који би требало да буде мост постаје зид. А управо тај тренутак је кључан – он одређује да ли ће српски постати нешто што дете воли, или нешто од чега бежи.
А решење је, веровали или не, у игрању. Није у задацима, граматици, строгости или поређењу. Деца не усвајају језик из књига, већ из живота. Када српски постане начин да се смеју, да певају, да се грле с баком, да гледају цртани који их засмејава, тад почињу да га прихватају. Када осете да је то део њиховог света, а не обавеза коју морају испунити, онда почиње чаролија. Сетите се како сте ви учили свој први језик. Није било граматике, нити тестова. Било је само: „Где је мама?“, „Где је тата?“ и пуно, пуно понављања. Управо ту праксу покушавамо да вратимо у породице у дијаспори. Да вратимо смех у учење. Да дете кроз песму, покрет, цртаћ или кратак дијалог почне да гради свој речник. Јер дете неће пожелети да говори српски зато што мора , већ зато што жели.
У нашој школи Азбука, свакодневно срећемо децу која на почетку не желе ни да пробају. Ћуте, смеју се, скрећу поглед, одговарају на енглеском. Али већ након неколико часова, када виде да нема притиска, да их нико не исправља на сваком кораку, и да се српски може учити кроз игру, дешава се невероватна промена. Прва реч. Прва реченица. Први понос у очима. И то је оно што родитељи желе. Не савршенство, већ осећај повезаности.
Родитељи често питају када је “касно”. Истина је – никада није касно. Језик је као биљка. Можда је неко време био без воде, али чим добије љубав и пажњу, поново оживи. Можда неће одмах цветати, можда ће почети са једним листићем, али почеће. И зато, не тражите савршен изговор, не исправљајте сваки глагол. Загрлите дете кад каже “ја ишао”, насмејте се кад измеша падеже, и похвалите га јер је проговорило језиком срца.
Ако не знате како да почнете, не морате сами. У Азбука школи нудимо бесплатан пробни час, баш зато да би дете осетило да је српски нешто забавно, живо и њему блиско. Наше учитељице раде са пуно емпатије, без осуде и прилагођавају се сваком детету. Није сваки пут једноставан и лак, али сваки пут води ка истом циљу – да дете проговори, осети и воли свој матерњи језик.
Ако желите да направите први корак, пријавите се на наш сајт. Поред пробног часа, припремили смо и бесплатан водич са пет игара које можете играти код куће, без икаквог претходног искуства. Језик није само збир речи он је успомена, загрљај, корени који не сметају крилима. Не морате викати да би вас дете чуло. Понекад је довољно да запевате заједно.