Замислите дете које без напора прелази са једног језика на други, као да шета између два света.Прича са баком на једном језику, а с другарима на другом. Његов свет је шарен, пун звукова и дивних речи. Његове мисли су мозаик култура и традиција. Када говори, чујемо богатство оба језика. То није само способност – то је супермоћ.
Али шта се дешава када дете из двојезичне породице не научи језик својих родитеља? Када су речи које су некада биле део породичних разговора детету потпуно непознате. Када бака и дека у Србији добију кратке, оскудне одговоре, јер њихов унук или унука не зна како да искаже своје мисли. Тада губимо много више од језика. Губимо део породичне везе, део идентитета и део приче која се преносила генерацијама. Управо зато је важно пружити деци прилику да њихов матерњи језик не буде само успомена, већ жива моћна веза са својим коренима.
Шта је посао родитеља?
Знање језика својих родитеља није само нужност – то је потреба спајања са својим идентитетом, мост између светова. Нека деца расту у домовима где се од рођења говоре два језика, док друга морају да се прилагоде новој средини након селидбе. Без обзира на разлог – породица је прва и најважнија ,,учионица”, где се преносе језик, култура и традиција. Родитељи имају кључну улогу у очувању језика и изградњи идентитета детета. Посебно у двојезичним породицама, где је важно да дете не изгуби контакт ни са једним делом свог наслеђа. Двојезично васпитање помаже детету да развије осећај припадности, као и свест о култури и традицији не само земље у којој одраста, већ и земље својих родитеља. Још пре више од једног века објављено је једно од првих истраживања о двојезичности код деце. Тада поменут модел ,, један родитељ – један језик”, где сваки родитељ комуницира са дететом на свом матерњем језику, постао је основа за многе породице. Ова метода помаже деци да оба језика усвајају равноправно и без потешкоћа.
Да ли двојезичност збуњује децу?
Једна од честих родитељских заблуда када је реч о учењу више од једног језика у најранијем детињству јесте да дете ,,ионако не разуме”, па самим тим смањује и интеракцију. Међутим, истраживања показују да је управо супротно – деца упијају језик од првих дана, а рана изложеност им олакшава каснији развој. Родитељи могу подстакнути дететов развој ако имају позитиван васпитни стил и ако не критикују дететове грешке, већ их усмеравају.
Када је најбоље време за учење језика?
Родитељи су ти који одлучују хоће ли децу одгајати двојезично од рођења или тек у одређеној доби. Међутим, често се нађу у ситуацији у којој немају могућност одлучивања већ их живот у другој земљи усмери ка одређеном стилу васпитања. Истраживачи предлажу да се започне са учењем оба језика што је могуће раније. Велики број деце је двојезично, а доказано је да рани билингвизам није штетан. Међутим, уколико дете касније крене са учењем језика веома је важно природно окружење као што су породица, дечје игралиште, вртић или школа погодни за развој билингвизма. Међутим, родитељи морају настојати да својој деци пруже адекватне моделе и морају бити свесни да усвајање другог језика није лагано никоме, па чак ни детету. Други језик треба уводити постепено. Да би дете научило језик, потребно је да комуницира и са одраслима и са децом која такође уче језик или су његови изворни говорници.
Како изгледа процес касног усвајања другог језика код деце?
Деца која од рођења одрастају с два језика усвајају их спонтано, кроз свакодневну комуникацију. Међутим, када дете почне да учи други језик касније, процес изгледа мало другачије и пролази кроз неколико фаза прилагођавања. У почетку, развој говора тече типично, али када се дете суочи с новим језиком, може се десити да користи гестове и мимику како би се изразило. У овој фази често долази и до мешања фраза из оба језика, што је сасвим природно. Како дете напредује, може примењивати граматичка правила првог језика на нови језик, правећи типичне грешке које су део процеса учења. Једна од сложенијих фаза може бити селективни мутизам – дете тада може одбијати да говори на другом језику, посебно у непознатом окружењу. Ово није знак неуспеха, већ начин на који мозак детета обрађује и прилагођава нови језик. Коначно, када двојезичност постане природан део дечјег изражавања, пребацивање са једног језика на други постаје течно, чак и у оквиру истог разговора. Ове фазе нису препреке већ део пута, а стрпљење и подршка су кључни у овом процесу.
Матерњи језик је много више од речи. Он је нит која повезује генерације, чува породичне приче и обликује идентитет. Немојте дозволити да избледи у тишини. Укључите га у свакодневницу, у разговоре са породицом, у игре и приче пред спавање. Јер свака изговорена реч је корак ка томе да језик остане жив – не само у књигама и сећањима, већ у срцима оних који га говоре. Наша школа српског језика за децу из дијаспоре није само место где се уче граматика и падежи. То је место где деца уче да се повежу са својим идентитетом, да разумеју бајке које су слушали њихови родитељи, да напишу писмо деди на језику који му греје срце, где се учи о пореклу и традицији.
Коришћени извори:
- Баждарић, Т. (2015). Обитељ пред изазовима двојезичности: заблуде и истина о учинцима истовремене двојезичности на дјецу и обитељ. Гимназија Владимира Назора Задар.
- Гргић, М. (2019). Двојезичност код дјеце ране и предшколске доби. Свеучилиште у Загребу, Учитељски факултет.
- Bilingual Kidspot. (202). Bilingual kids do not get confused speaking two languages. Raising Bilingual Kids & Little Global Citizens.
- https://pitajtedefektologa.org/2018/05/03/dvojezicnost-bilingvizam-i-kasnjenje-u-govorno-jezickom-razvoju/