Недавно смо у школи Азбука добили једну поруку која нас је дубоко дотакла. Стигла је од маме из Минхена, која нам се јавила након дужег времена и поделила своју бригу. Њене речи су нас подсетиле колико је важно оно што свакодневно радимо, чувамо српски језик за децу из дијаспоре, али и много више од тога.
Ево поруке коју нам је послала:
Драга учитељице,
јављам Вам се после дуже паузе, надам се да се сећате нас.
Мој син је неко време ишао код Вас у Азбуку и баш је волео часове. Међутим, после смо престали због школе и посла, а сада видим да сам погрешила. Пре неки дан сам га питала да ли се сећа шта радимо на Бадње вече, а он није знао да ми каже. За њега је Божић само празник са поклонима, без наших обичаја. Када га бака зове из Србије, он једва одговара. Српски му све теже иде. Искрено, тешко ми је кад видим да не зна више ни шта је Слава, ни шта је Бадње вече. То су ствари са којима сам ја одрасла.
Волео је Ваше часове, па сам хтела да питам можемо ли опет да се вратимо? Искрено, осећам да сам погрешила што нисмо наставили раније. Желим да поново то пробудим у њему, али не знам како.
Унапред Вам хвала.
Јелена, Минхен.
Драга мама,
Нисте једини који ово осећају. Сви родитељи из дијаспоре кажу исто: ,,Желим да моје дете говори српски и зна одакле потиче, али не знам како.“ Када дете живи изван Србије, природно је да усваја језик земље у којој расте. Али оно што му највише недостаје није само речник, већ емоција. Језик је више од речи. Он је жива веза са домовином, са породицом, са бакиним причама, мирисом колача на слави, са песмама које се певају за празнике. Зато у школи Азбука не учимо само слова и граматику. Ми учимо живот.
Деца код нас кроз игру, приче и разговоре упознају српске празнике и обичаје, уче о српској традицији на начин који им је близак и занимљив. Многи родитељи мисле да је довољно да дете понекад чује српски или да „има времена“ да га научи касније. Али у стварности, свако дете које живи у иностранству носи две приче, једну која се гради тамо где живи, и једну која чека у срцу, у домовини.
А ви, родитељи, имате најважнију улогу: да не дозволите да та друга прича избледи.
Зашто је важно да деца знају српске обичаје и традицију?
Приче попут ове чујемо све чешће. Родитељи који живе у иностранству желе да њихова деца не изгубе оно што их повезује са коренима, а то су језик, песме, празници и породични обичаји. Учење традиције није само учење речи или датума, већ учење идентитета. Када дете зна шта значи слава, зашто се меси чесница или зашто се уочи Божића уноси бадњак, оно не учи само о прошлости, оно гради осећај припадности. Ти мали ритуали уносе топлину, стварају породичне приче и везу између генерација. За децу која одрастају ван Србије, то је још важније. Српски језик и традиција су начин да остану повезана са породицом, да разумеју приче својих бака и дека, и да се не осећају као странци када дођу у Србију. Наши часови у Азбуци зато нису само учење граматике или писање ћирилице. Ми кроз песме, игре, празнике и приче учимо децу да воле своје порекло, да разумеју ко су и одакле долазе. Немојте чекати да дете „буде старије“ или да се „сети само“. Сваки празник, свако питање и свака реч су прилика да оживите део Србије у вашем дому. Управо зато постоји школа Азбука, да помогне да се та веза не прекине, већ да постане мост између култура, између детињства и корена.